Za Websajt Dorćolijade piše Kristina Karanović,
Master psiholog REBT i KBT psihoterapeut
Zbog čega je aktivnost u penziji važna?
Drago mi je što govorimo o ovoj temi, jer penzija ne bi trebalo da predstavlja povlačenje iz života, već novu životnu fazu u kojoj čovek dobija više vremena za sebe. Odmor je važan i prirodno je da ljudi nakon dugog radnog veka požele sporiji tempo, više sna i manje obaveza. Međutim, ono što je ključno za mentalno i fizičko zdravlje jeste da čovek i dalje oseća smisao, svrhu i da ima jasne ciljeve kojima se raduje.
Aktivnost u penziji je ključna iz tri glavna razloga: mentalno, fizičko i emotivno zdravlje. Često u praksi vidim kada osoba potpuno izgubi dnevnu strukturu i aktivnosti, dolazi do osećaja praznine, besmisla, usamljenosti, a nekada i do razvoja depresivnih i anksioznih simptoma. Ljudi su bića navike i kretanja – i psihološki i biološki. Nije slučajno što se kaže u narodu da je „dokon um đavolje igralište“.
Kada nemamo sadržaj i obaveze koje nas ispunjavaju, um često počinje da proizvodi više briga, crnih scenarija i osećanje bespomoćnosti. Postoje i istraživanja koja potvrđuju koliko je aktivnost važna za očuvanje vitalnosti u starijem dobu. Poznat je eksperiment psihologa Elen Langer, poznat kao „Counterclockwise study”, u kojem su stariji muškarci nekoliko dana živeli u okruženju koje ih je podsećalo na period njihove mladosti. Od njih se očekivalo da se ponašaju aktivnije i kao da su mlađi. Nakon eksperimenta pokazali su poboljšanja u raspoloženju, držanju tela, fizičkoj pokretljivosti i nekim kognitivnim funkcijama. To nam govori koliko način života, mentalna aktivacija i osećaj svrhe utiču na čoveka.
Zato je važno da ljudi u penziji ostanu aktivni – nije presudno čime se bave, već da imaju razlog da ustanu ujutru i osećaj da njihov život i dalje ima sadržaj i vrednost. Nekome će to biti bašta, nekome putovanje, neko će nastaviti da radi, a neko će raditi pola radnog vremena. Neki će se baviti sportom ako se dobro osećaju, posećivati radionice, ili možda počnu negde da volontiraju, napišu knjigu, pesme ili vode dnevnik…
Svakog zanima nešto drugo, nađite svoj hobi, šta je ono što vi volite, ili ste možda ranije voleli ali niste imali vremena za to. Na primer to može biti ples, šivenje, čitanje, čuvanje unuka, pecanje, kukičanje, vez, izrada goblena, pravljenje brodova u boci, maketarstvo i modelarstvo, kurs jezika ili jednostavno druženje sa prijateljima. Pravljenje kolača i štrudli, zimnice, gajenje cveća, bašta…
Umetnost, posete pozorištu, koncertima, umetničkim galerijama, muzejima, gledanje baleta i sl. Često postoje i popusti za penzionere za ulaznice na kulturne događaje –a da li ima nešto lepše od umetnosti? U Beogradu ima dosta fenomenalnih pozorišta, jedno od mojih omiljenih u koje redovno dolazim je Pozorište na Terazijama. Preporučila bih svakom da ode i pogleda neku predstavu u ovom pozorištu – i da nam javi utiske i kako se oseća nakon izloženosti tolike lepote i umetnosti: odlična je gluma, pesma, muzika i igra, kostimi…
Aktivnost ne mora biti velika niti naporna, ali mora postojati kontinuitet i snažan osećaj uključenosti u život. Često pominjem i divan film ‘The Intern’ gde glumi Robert De Niro, koji upravo govori o čoveku u penziji koji odlučuje da ponovo bude aktivan i svojim iskustvom doprinese zajednici. Pogledajte ovaj flim. Mislim da je to lepa poruka – čovek treba ostati koristan, ispunjen i vitalan u svakom životnom dobu.
Aktivnosti doprinose zadovoljstvu, sreći, fizičkom zdravlju i očuvanju kognitivnih funkcija. Vladeta Jerotić je govorio o tome kako je dobro učiti pesmice i recitacije napamet, ili nove reči na stranom jeziku svaki dan, za održavanje aktivnosti mozga. Naravno rešavanje ukrštenih reči, sudoku, skandinavke, osmosmerke, rebusi, zagonetke, kartanje, šah, društvene igre, gledanje kvizova su poželjne aktivnosti. Izuzetno je korisno čitati rubriku ’dogodilo se na današnji dan’, zbog održavanja osećaja za vremensku perspektivu.
Izuzetno je važno da svako pronađe ono što njemu lično prija. Ne postoji univerzalna aktivnost koja odgovara svima. Ono što je jednoj osobi veliko zadovoljstvo, drugoj može biti potpuno nezanimljivo. Zato često kažem ljudima: setite se šta ste voleli nekada, pre nego što vas je život „odneo“ u obaveze. Nikada nije kasno da se čovek vrati sebi. Imamo mnogo inspirativnih primera ljudi koji su u poznim godinama završavali fakultete, učili strane jezike, počinjali da slikaju ili sviraju instrumente. Čovekov mozak ima sposobnost učenja i prilagođavanja tokom celog života, samo je važno da ga koristimo. Za očuvanje kognitivnih funkcija veoma su korisne aktivnosti koje podstiču mentalni rad, kao npr. čitanje, učenje stranih jezika, rešavanje ukrštenica i sudokua, memorisanje pesama, igranje šaha, društvene igre, pisanje, razgovor i socijalne interakcije.
Kada je fizičko zdravlje u pitanju, najvažnije je kretanje. Čovek je stvoren za pokret, ljudi su u dalekoj prošlosti prelazili po dvadeset kilometara dnevno. Danas svi mnogo sedimo, a posebno stariji ljudi nakon penzionisanja lako upadnu u pasivnost. Naravno, aktivnosti treba prilagoditi godinama i zdravstvenom stanju, ali je važno da postoji svakodnevno kretanje – šetnja, lagane vežbe, rad u dvorištu, istezanje, ples, rekreacija ili neki drugi oblik lagane i prijatne fizičke aktivnosti. Istraživanja pokazuju da fizička aktivnost kod starijih osoba doprinosi boljem raspoloženju, kvalitetnijem snu, očuvanju pamćenja i smanjenju rizika od kognitivnog propadanja. Čak i lagana svakodnevna šetnja može imati veliki pozitivan uticaj na psihičko i fizičko zdravlje. Starije osobe često podstičem da, ukoliko vole životinje i imaju mogućnosti za to, razmisle o tome da nabave psa, ili neku drugu životinju. Recimo pas čoveku ne donosi samo društvo i emotivnu povezanost, već i jednu zdravu dnevnu rutinu.
Čak i kada nemaju naročitu volju ili motivaciju da izađu iz kuće, zbog psa će otići u šetnju, biti više u pokretu i više vremena provoditi na svežem vazduhu i među ljudima. To je korisno za fizičko i mentalno zdravlje, a istovremeno pruža osećaj bliskosti, odgovornosti i prisutnosti živog bića koje svakodnevno unosi radost u naš život.
U radu sa ljudima trećeg doba, pored problema zbog kojih dolaze na psihoterapiju, veoma često razgovaramo i o kvalitetu života. Psihičko zdravlje nije samo odsustvo problema, već i prisustvo smisla, zadovoljstva i životne energije. Zato sa klijentima razgovaram o osnovnim stubovima dobrog života: fizičkoj aktivnosti, dobrom snu, zdravoj ishrani, racionalnom mišljenju, mentalnoj aktivnosti. Fokusiramo se i na aktivnosti koje umiruju i harmonizuju organizam, poput meditacije, joge, boravka u prirodi, plivanja, relaksacije u vodi, masaže ili druge harmonizujuće aktivnosti koje klijent voli. Često podstičem ljude da putuju, recimo mnogi penzioneri idu van sezone u Grčku na more. Vreme je ono što dobijaju, a što ranije nisu imali. Neki čak spoje i par smena, pa ostanu duže na moru, pogotovo van sezone. Tamo se druže, budu aktivni ili pronađu neku aktivnost koja ih raduje. Naravno to ne mora da bude more, može da bude i banja, obilazak Srbije, mesta na kojima nisu bili ili mesta koja su im se dopadala nekad, planina, reka, jezero ili obližnji park, ili kafa kod komšinice, poseta klubu penzionera ili šahovskom klubu I sl. Stariji ljudi ne treba da budu isključeni iz društva – naprotiv, oni nose ogromno životno iskustvo i važan su deo zajednice. Svi težimo dugom životu, a to znači da ćemo jednog dana i sami biti stariji ljudi – zato je važno kako danas gledamo na starost. Način na koji danas posmatramo starije osobe zapravo govori i o tome kako ćemo sutra posmatrati sebe.
Starost nije „nečiji tuđi period života“, već prirodan deo životnog puta kome svi idemo. Važno je da gradimo društvo u kojem će ljudi i u starijem dobu imati dostojanstvo, smisao i kvalitet života, jer je to budućnost svih nas. Mislim da je posebno važno da čovek, bez obzira na godine, oseća da i dalje ima svoje mesto, svoju vrednost i nešto čemu se svakodnevno raduje. U redu je i rad iz penzije, ukoliko osoba to želi i ukoliko je u skladu sa mogućnostima i zdravljem osobe. Važno je da razumemo i da mnogi ljudi ne rade samo zbog finansija, već zato što ih posao održava mentalno aktivnim, daje im rutinu, kontakt sa ljudima i snažan osećaj korisnosti.
Naravno, važno je pronaći balans. Ne postoje univerzalna pravila – neko i u poznim godinama može i želi da radi puno radno vreme, dok je za nekoga veliki uspeh da tog dana ustane iz kreveta i prošeta. Zato je važno da svaka osoba pravilno proceni svoje kapacitete i ne ide preko svojih mogućnosti.
Čovek ne mora stalno biti „produktivan“, dovoljno je da ne odustane od života i od sebe. Aktivnost, kretanje, ciljevi i interesovanja održavaju čoveka vitalnim mnogo duže nego potpuna pasivnost. Svima bih preporučila da pročitaju sjajnu knjigu Viktora Frankla, koja se u originalu zove Uprkos svemu reći da životu, kod nas je dostupna pod nazivom Zašto se niste ubili? Viktor Frankl, austrijski psihijatar koji je preživeo logor govori o tome da život uvek i po svaku cenu ima smisla. Knjižica ima oko stotinak strana i brzo se čita, a genijalna je. Rado je preporučujem.
Suština je u pronalaženju načina života koji pruža mir, smisao i lično zadovoljstvo. Starost je mudrost kojoj svi težimo i budućnost koja nas sve povezuje. Naša zajednička misija je da prema tom periodu života pokažemo najviše uvažavanje, duboko svesni da odnosom prema starijima danas, zapravo ispisujemo standard sopstvene budućnosti.
* * *